Poslednji gost

Ponoć je odavno prošla. U krčmi nikoga nema, Osim krčmara starog, što zguren kraj toplog plama Pretura debelu knjigu. Na polju mrtvilo vlada, I sitna kišica sipi i gusta caruje tama! U tom se kucanje začu. U krčmu uđe naglo Čudnovat nekakav gost; usne mu grozno se smeše; Iz praznih šupljina očnih studena pustoš se širi, U ruci držaše kosu. To samrt ledena beše. Krčmar je dremao mirno, držeći debelu knjigu, Kad samrt tiho mu priđe i mirno stade nad njime, Pa onda uzede pero s krčmarskog, prljavog stola I svojom mrtvačkom rukom zapisa sopstveno ime — I za tim u budžak ode. Iz tanke polutame Strašno se kezila otud . . . Vetar je sa vlažnom rukom Tresao prozore mutne i teška rastova vrata, Zviždeći kroz praznu krčmu sumornim i strašnim zvukom.