Razgovor male srbadije s otadžbinom

Otadžbino, majko moja, I dedova mojih slavni’, Dokle stižu krila tvoja I pitome tvoje ravni? Pokaži mi međe svoje, Tvoje Gore, reke tvoje. „Od Budima, do Soluna, I gde Timok zlatni stiže, I gde šumi bistra Una, I Lovćen se nebu diže – To su moje kršne Gore, Kuda Srbi srpski zbore“. Otadžbino, majko moja, Što je tužno lice tvoje? Zašto hrabra deca tvoja Suzom kvase lice svoje? Kakav bol im muči grudi, I duboki uzdah budi? „Moja deca suze liju, Jer ih dušman muči stari, Dušmanski im krvcu piju: Turci, Nemci, i Madžari. Što slobodan svuda nije, Zato Srbin suze lije“. Otadžbino, majko tužna, Ima l’ koga u mom rodu, Da raspali roba suzna Na boj sveti za slobodu, Ko u doba ona stara, Protiv Huna i Avara? „Prihvatite luč slobode Usred ove ropske tame; A stariji nek vas vode Gde ginuti valja za me: Srbadijo, nado moja!“