Sveti Sava

Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira? Već je prošlo tamno veče, i nema se ponoć hvata „sedi oci, kaluđeri, otvorʼte mi teška vrata. Svetlosti mi duša hoće, al‘ odmora slabe noge, klonulo je moje telo, umorne su moje noge – alʼ je krepka volja moja, što me noćas vama vodi, da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi. Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru, i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru. Otvorʼte mi, časni oci, manastirska teška vrata i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata.” Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć Crnu. A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi, sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi. On buktinju Gore diže, iznad svoje glave svete, i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete. Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi, ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi. Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo, a kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo”. Vekovi su prohujali od čudesne one noći, vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći.