Provincijalka

Rekli su mi da je došla iz provincije strpavši u kofer snove i ambicije Drug je studirao sa njom pa smo se najzad sreli ona i ja shvatih, Bože, ovo je sazvežđe za nju provincija Srce stade kao dete da se otima tražili smo se po prethodnim životima ostavih iza sebe svet zablude promašaje koji tište prosto, lako k'o neko beznačajno pristanište O, da mi je da se još samo jednom zaljubim opet bih uzeo kostim večnog dečaka i opet bih smislio kako da prodangubim dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka Gorda, naspram podsmeha i spletki poslednjih usamljeni galeb iznad mora osrednjih reči bi sve pokvarile samo se ćutke pokraj mene stisla sami, svoji, izbeglice iz besmisla O, da mi je da se još samo jednom zaljubim opet bih gledao niz kej kao niz prugu i opet bih znao da se u oblak zadubim i čekao bih samo nju ni jednu drugu Napiši mi pesmu, mazila se je nisam znao da li ću umeti reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa I svaki put mi druga slika, u očima kad zažmurim ali, postoje u nama neke neprevodive dubine postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam Napiši mi pesmu, molila je i nisam znao da li ću umeti voleo sam ju tako lako a, tako sam teško to znao da pokažem A, onda odjednom raspored mladeža na njenim leđima kao tajna mapa pokazao mi je u koju zvezdu treba da se zagledam i tako, eto ti pesma, ludo jedna