La boheme ( život boema )

Naše najlepše vreme već je odavno prošlo a sećanja žive Montmartre beše tad tu, ispod prozora u nekom plavom A u sobi toj jedan krevet i sto' i moje slike sve tu smo se voleli s gitarom pevali i snove sanjali U jednoj maloj kafani za stolom do zida mi čekasmo slavu gladni i umorni dugo bi sedeli kraj one tople peći Kad bi, bar ovde za jedan dobar ručak mi prodali platno tada bi stihovi sa nama pevali sa nama živeli Još i danas se često prošetam polako do stare adrese ne vidim nigde te zidove, ulice ni našu mladost A Gore, pod krovom atelier tražim svoj ali ni njega nema u novom ruhu svom Montmartre je tužan i sam i jorgovani s njim