Vrime božje

Nevera se sprema vitar lupa škurama Sidin isprid stakla pa se borin s urama Ruvinana duša teško vrime podnosi Nakon bola i beštimji Ostalo je samo ovo vrime Božje Da se sa njin borin pa da slomjen uvenen Poslidnja je kiša dušu mi potopila Ti se nisi vratila Ja ne smin više tvoju sliku jubit Ja ne smin više tebe sanjati Jer u samoći ja polako sidin A jubav želin jubav dozivan Kad dragi Bog mi grišnu dušu prosti Jer opet san te jutros prokleja A nevera je učinila svoje I na tebe me opet sitila I tebe mi je opet vratila