Ponekad

što posle kiše svoj vine luk ponekad žalim što si tuga i ništa više do nemi zvuk Ponekad sumnjam da si nestao ti ponekad lebdiš sobom mojom k'o dim ponekad mislim da si magla i senka s kojom ja sama bdim I nečujno dođeš, čujem te ja nevidljivo prođeš kraj moga sna zaboravljaš često da ostaviš trag ali ipak živiš čak u lišću kojim vetar stari moj zasipa trag